Ferenc Apić iz Radičevića zidarskim poslom počeo je da se bavi od malih nogu, još u osnovnoj školi. Detinjstvo je proveo prvo u Subotici, a potom u Kanjiži da bi se 1980. godine se osamostalio i došao da živi u Radičević, gde je zajedno sa bivšom suprugom sagradio kuću i uselio se 1984 godine.

Zanimljivo je da je po dolasku u selo u roku od 3-4 godine izidao 17 kuća. Zaposlio se u Zidaru“, a pored toga radio i privatno, posla se, kaže, nikada nije plašio.

Poslednjih deset godina Ferenc je radio u Mađarskoj. U Segedinu je poslednjih godina zajedno sa drugim majstorima zidao zgradu, a osim toga, nije se libio da zida i zamke, renovira crkve i druga zdanja od javnog značaja širom Srbije i u inostranstrvu.

Činjenica je, kaže naš sagovornik, da zidarski posao nije popularan među mladima, te da se oni odlučuju za njega kada uglavnom nemaju nijednu drugu opciju da zarade novac. Takođe, dobar deo majstora svoje uhlebljenje našao je u inostranstvu, zbog čega je danas teško naći čoveka koji kvalitetno radi.

Uprkos iskustvu i znanju koje je stekao tokom decenija rada u zidarstvu, Ferenc je pratio savremene trendove u građevinarstvu kako bi bio u korak sa svojom strukom. Ipak, kaže da majstori najčešće greške prave kada ne žele da saslušaju starije, kada žele da zaobiđu neophodne korake i izbegnu upotrebu određenih alata.

Iako je u penziji od 1991. godine, i dalje zida i bavi se tim poslom. Od njega, kaže, neće odustati dokle god je živ, jer je zidarstvo u njegovoj krvi, njegova ljubav i gotovo svakodnevna potreba.