Velikokikindski partizanski odred pre osam decenija 28. jula prvi je formiran na ovim prostorima kako bi stupio u borbu protiv okupatora. Na žalost, već 4. avgusta 1941. godine otkriven je njihov položaj i većina boraca je stradala na Simićevom salašu gde su se krili. U znak sećanja na hrabre potomke predstavnici grada Kikinde, na čelu sa gradonačelnikom Nikolom Lukačem, SUBNOR-a, srodnih udruženja boraca, političkih partija, potomaka položeni su venci na spomen obeležju. Na komemorativnom skupu Savo Orelj, predsednik gradskog odbora SUBNOR-a i profesor u penziji Milovan Ćurčić podsetili su na na hrabrost i žrtvu članova odreda.

-Hitler je označio Banat kao žitnicu, a naše mirne Banaćane kao robove da hrane žitom njegovu vojsku. Zahvaljujući tadašnjoj Komunističkoj partiji i u ovom delu Banata počelo je formiranje partizanskih odreda. Kikindski partizanski odred napali su Nemci 4. avgusta. Došlo je do borbe između nemačkih okupatora i partizana koji su pripadali Velikokikindskom odredu. Tom prilikom poginula su četiri nemačka vojnika i većina partizana na čelu sa komandantom Uglješom Terzinom i Radom Trnićem koji je bio politički komesar -podsetio je Orelj.

Prelomni trenutak, da se otkrije gde su borci sakriveni, bilo je hvatanje partizanskog kurira koji je krenuo bašaidskim putem za Kikindu, kog su nemački vojnici uhvatili u blizini današnje fabrike “Toza Marković”. Kurir je odveden na saslušavanje i tada je odao poziciju odreda. Osim boraca na salašu su život život izgubili sin vlasnika salaša Lazar Simić, kao i zatečeni radnici na ovom imanju. Iz neprijateljskog obruča uspeli su da se izvuku Kosta Sredojev Šljuka i Đura Oličkov, međutim niko od njih nije dočekao oslobođenje. Od 27 boraca na Simićevom salašu izginulo je 11. Nakon ovog događaja veliki broj ljudi je priveden u zatvor koji se nalazio u nekadašnjoj Kuriji. Od tortura i batinjanja dvojica zatvorenika su preminula.