Kada su se Kikinđani i Kikinđanke obukli i obuli ,,po najnovijoj fasoni”, još nekoliko bitnih detalja u celokupnom izgledu bili su izuzetno bitni – sat i nakit. Ovi detalji su mogli da se kupe kod časovničara. njihova primarna delatnost bila je prodaja, a zatim i popravka satova. Gotovo svi časovničari su bili i juveliri – izrađivali su, popravljali i prodavali nakit. Još jedna osobenost ovih trgovaca i zanatlija jeste da su, pre Prvog svetskog rata, uglavnom svi bili Jevreji.

U većini reklama velikokikindskih časovničara pominje se prodaja predmeta od ,,hineskog”, to jest kineskog srebra. Kinesko srebro je legura bakra, nikla i cinka, najčešće sa izuzetno malim procentom srebra. Ovu zamenu za srebro prvi su proizvodili Kinezi. polovinom devetnaestog veka, proizvodnja ove legure koja se zvala nikl srebro, novo srebro ili nemačko srebro, počela je i u Evropi. Nemačka firma ,,Berndorf” koja se bavila proizvodnjom escajga, ovu leguru je nazvala alpaka srebro koja se često koristila i koristi se kao najjeftinija zamena za pravo srebro, navodi se u izdanju ,,Kaži prstom – Velika Kikinda kroz novinske oglase i reklame”, autora, istoričara Vladislava Vujina.

Sajdžije iz tornja

Na daščanoj oplati tornja na pravoslavnoj crkvi u Kikindi, potpisivali su se majstori koji su sat oporavljali tokom dvadsetih i tridesetih godina prošlog veka. Najčešće je sat oporavljao Jožef Pintar čije se ime nalazi na spiskovima vlasnika sajdžiskih radnji, ali s obzirom na to da je na nekoliko mesta potpisan zajedno sa Borivojem Homanovićem (sinom Đoke Homanovića), Pintar je najverovatnije radio u časovničarskoj radnji Homanović. Neretko, javni satovi su kasnili. Međutim, od kada ih je popravljao Đoka, to jeste Jožef Pintar satovi su žurili i po desetak minuta. Zbog toga su Kikinđani sa Homanovićem zbijali šale i govorili da je satove previše podmazivao, dodaje se u spisima istoričara.