Према подацима Светске здравствене организације, од укупног броја становника 10 одсто популације чине инвалиди, а од тог броја три одсто су глуве особе. Свака последња недеља септембра обележава се као Међународна недеља глувих и особа са оштећеним слухом од 1958. године. Циљ је да се друштву скрене пажња на успехе које постижу особе са оштећеним слухом, али и да се укаже на бројне предрасуде са којима се ови људи сусрећу. И овог септембра бројне организације глувих и наглувих у Србији обележиле су низом активности Међународну недељу глувих уз поруку да је потребно само мало труда да би се боље разумели.

И управо из тог разлога, у најновијем издању Mагазина Дани представљамо вам животну причу глувог спортисте, некада успешног рвача, данас тренера Рвачког клуба „Фрушкогорац” из Сремске Каменице, Мирка Кнежевића.

Мирко је родом из сремског села Мартинци, а већ деценијама живи у Новом Саду. Ово је његова прича.

— Са четири године, услед високе температуре, остао сам без слуха. То су лекари утврдили тек када je требало да пођем у први разред. И како у Мартинцима и у Сремској Митровици није било школе за глуве особе, одлучено је да упишем основну школу за глуве у Суботици, где сам касније завршио и средњу школу. У школи сам научио знаковни језик и тај период памтим као веома леп. Био сам срећан у школи, јер смо могли да се споразумевамо и играмо — прича Мирко.

Са осам, девет година је почео да се бави спортом. Прво је тренирао гимнастику и атлетику, да би са десте година заволео рвање и овим спортом се бавио годинама касније. Данас је тренер Рвачког клуба „Фрушкогорац” из Сремске Каменице и ради са чујућим особама.

— За мене је бављење спортом био изазов. Ту сам се осећао најлепше, јер је то био терен на којем сам могао себе да прикажем и да се докажем. Када су почела такмичења било је компликованије, с обзиром на то да не чујем. Међутим, и то смо  лако решили, тако да сам рано, већ са 15 година почео да освајам медаље. Рвање је у то време био веома популаран спорт, а ја сам са само 15 година постао првак државе међу чујућим особама, у бившој, великој  Југославији. Са омладинском репрезентацијом чујућих рвача сам освојио Првенство Балкана — с поносом истиче наш саговорник, који је био секретар организације глувих Новог Сада и са стажом од 40 година отишао у заслужену пензију.

Када говоримо о интеграцији глувих особа у чујућу друштвену заједницу, највећи проблем представља комуникација, јер особе које раде у институцијама не познају знаковни језик, те да би остварили основна права, глуве особе морају да воде преводиоце на знаковни језик.

— Ја знам српски да читам и да пишем одлично, али за нас глуве је српски језик страни језик. Нама је знаковни језик основни. И због тога су најчешћи проблеми везани за комуникацију. Та комуникација, као и подршка у породици су најважнији за живот једне глуве особе. Нажалост, ја је нисам имао, често су ме гледали са ниподаштавањем и то ме је веома болело. Касније сам успео свима да покажем и докажем да могу да урадим многе ствари као и друге, чујуће особе. Сада сам задовољан својим животом и ништа не бих мењао. Имам породицу, децу, унуке, пуно сам путовао захваљујући спорту и остварио сам велике успехе у рвању — истиче Мирко Кнежевић.

Мирко данас живи у Новом Саду. Питали смо га колико је особама са инвалидитетом лакше да остваре своја права и да се интегришу у заједницу у већој средини.

— У већим градовима људи су можда више информисани о глувим особама и знају основне ствари како би требало остварити први контакт са глувом особом, било да напишу нешто, или спорије говоре. У селу, или мањим срединама то је теже, тамо нису толико сензибилни, а знаковни језик је недовољно промовисан. Чујуће особе често, када нас виде да употребљавамо знаковни језик, кажу: „Шта овај млатара рукама?!“, не знајући да ми тако разговрамо, да је то наш језик — објашњава наш саговорник.

И за крај, Мирко поручује чујућим особама:

— Молим вас, људи, имајте само мало више стрпљења, не само у контакту са инвалидним лицима. Све може да се уради лепо и квалитетно, треба да будемо од помоћи једни другима. Желимо да живимо заједно са вама, а не поред вас — снажна је порука за крај разговора.

У Републици Србији живи између 700.000 и 800.000 особа са инвалидитетом, а према Републичком заводу за статистику, на последњем попису 144.648 особа се изјаснило да су глуви и наглуви. Савез глувих и наглувих Србије процењује да у Србији има око 70.000 особа којима је први језик управо српски знаковни језик. Због тога је веома важно да будемо емпатични и помогнемо глувим особама да се што боље интегришу у чујућу средину, како би сви заједно живели, једни са другима.

Учесник седам Олимпијада за глуве

Наш саговорник је учествовао на четири олимпијаде глувих и ту је такође постигао значајне успехе. Био је и селектор репрезентације глувих у рвању, са којом је учествовао на три Олимпијаде.

— Прва Олимпијада на којој сам се такмичио била је 1969. године у Београду, али ту нисам успео да се изборим за медаљу. На наредној Олимпијади у Малмеу у Шведској такође нисам имао успеха, али сам зато 1977. освојио прво место у грчко-римском стилу, док сам у слободном стилу био други. На Олимпијади у Келну 1981. године сам поново био први у грчко-римском стилу. За ове успехе било је потребно пуно труда и рада, јер уколико желиш да имаш добар резултат, мораш пуно да радиш. Био сам усредсређен на спорт и заиста сам пример да се упорношћу и са пуно труда могу постићи велики успеси — закључују Мирко Кнежевић.  

Један дан глуве особе у чујућој средини

Од Мирка сазнајемо и како изгледа један обичан дан глуве особе у чујућој средини.

— Сада је то лако, када сам у куповини, узмем корпу и сам бирам ствари које желим да купим. Раније је било веома занимљиво споразумети се са продавачицом са оне стране пулта. Како јој објаснити шта желим да купим! То је било много теже и напорније — присећа сеМирко.

Наш саговорник одавно вози аутомобил и сматра да су глуве особе углавном добри возачи, с обзиром на то да имају изражену визуелну перцепцију.

— Може бити проблем ако неко иза мене на семафору свира, ако му се жури, а ја на време нисам кренуо јер сам се замислио. Мада, то што не чујем у таквим ситуацијама за мене у ствари може бити и корисно, јер се не стресирам — шали се Мирко.

Tекст је објављен у овиру пројекта „Ћирилицом”, који је суфинансиран из буџета Покрајинског секретаријата за културу, јавно информисање и односе с верским заједницама. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.