На манифестацији која је почетком новембра одржана у МКЦ „Непкер”, колекционари и антиквари из Србије, Хрватске, Мађарске и Аустрије попунили сваки сто старинским предметима међу којима се нашло све, од „игле до локомотиве”, а посетиоци им узвратили  великим интересовањем за збирке 

          Уметничке слике, уникатни накит, старе и ретке књиге, разгледнице из прошлости, трофејно оружје, вредна одликовања, необичне значке, разноврсни сатови,  нумизматички и филателистички раритети и антиквитети, украсни предмети од сребра, порцелана и керамике…..

          Све што је у прошлости био украс и понос домова наших предака, а данас представља вредне антиквитете музеалне вредности, изложено је првог викенда у новембру у великој сали Мађарског културног центра “Непкер”, где је одржан 83. Сусрет колекционара и сајам антиквара.

        Традиционални јесењи сусрет у Суботици, који представља један од најзначајнијих сајмова колекционара и антиквара у региону, ове године имао је рекордан број излагача који су на чак 120 столова приказали старинске, деценијама чуване или сакупљане драгоцености, како би их  понудили на продају или размену ништа мање бројним посетиоцима који су желели да дођу у посед нечег вредног и оригиналног или да бар уживају у разгледању, разговорима и дружењу.

                                                    Старинско оружје и украси од порцелана

          Старинске кубуре и источњачке сабље са лепо украшеним дршкама, као да су стигле из „Прича из 1001. ноћи” или „Лоренса од Арабије”, украси који приказују бедуина док води своју драгоцену камилу, скарабеј из древног Египта, па чак и мали, старински топ са покретним точковима  и цеви спремном да испали ђуле… То је само мали део старинског оружја које се могло видети на тезги колекционара Жељка Ковачевића.

          — Имам турске сабље, оружје са Блиског истока, али и кубуре из Холандије и доба владавине Аустроугарске те антиквитете из старог Египта… О сваком од ових оружја или украса  постоји посебна прича, како о њиховом пореклу тако и о томе како су стигли у моје руке. Иако сам на Сусрету колекционара први пут, ја ове ствари сакупљам и купујем више од две деценије јер их волим и не могу да им одолим. Знао сам да продам аутомобил како бих дошао до новца да бих могао да их купим. Али, не да бих на њима препродајом зарадио. Не зато што то не бих могао јер, рецимо, вредност ове сабље, да јој није поломљен врх, била би и хиљаду евра, већ због тога што ми то није примарни циљ него уживање у антиквитетима. И овде ћу, надам се, опет пре пронаћи  нешто да купим него што ћу нешто од мог оружја да продам. Али, да  сам ја с друге стране ове тезге,  свашта бих купио од себе. То значи бити колекционар: сакупљати, сакупљати и сакупљати — прича Жељко Ковачевић, љубитељ и колекционар старинског оружја.

          На једној од тезги било је изложено посуђе и украси од порцелана, поједини дупликати  из колекције која је своје место нашла у оригиналном и јединственом Музеју порцелана који је недавно отворен у Суботици, а који је привукао пажњу љубитеља из целе Србије.

        — Овде смо изложили део посуђа и украса од порцелана из наше личне, кућне колекције, више са циљем да се представимо и промовишемо Музеј порцелана у коме се налазе највреднији експонати, а мање због продаје — каже Никола Славић,  председник Удружења грађана “Музеј порцелана из наших кућа”, у чијим витринама је изложено више од 2.000 предмета који су коришћени у домаћинствима два века уназад. — Свих пет чланова наше породице су љубитељи и колекционари порцелана те чланови Удружења грађана које је оснивач Музеја порцелана, а у коме су изложени предмети који су интензивно сакупљани пуних пет година. Он је јединствен не само у Србији него и у региону. Његовим отварањем желели смо и да обогатимо туристичку понуду Суботице јер знамо да и људи из других градова желе да виде тај, ручно осликани, порцелан који има и уметничку димензију. Највише смо мислили на младе људе којима смо желели да омогућимо да на једном месту могу да виде разне стилове, уместо да због тога иду у иностранство. Јер, у  Европи су постали модерни музеји порцелана који постоје у кругу фабрика које их праве, а код нас су, на једном месту, изложени производи 20 различитих мануфактура.

                                             Сатови владају временом, а њима часовничари

        Међу излагачима значајно  место заузимају   колекционари сатова. Један од њих је Мирољуб Стефановић, који каже да љубав према справама које мере време гаји од малих ногу, а сакупља их дуже од 50 година.

      — Још од средње школе по комшилуку сам поправљао „векере“. Код куће имам око 15.000 различитих врста сатова: зидних, каминских, ручних, џепних... Један од њих је џепни  швајцарски сат који је направљен 1850. године. Сви „мостови“ су му  од сребра, а на њему је изгравиран ловачки мотив дивокозе. Јако је леп.  Имам и сат из руског тенка који је направљен  пре  Другог светског рата.... Џепни сатови су, иначе, некада били доста велики, јер је имати сат била реткост па су коришћени и као зидни како не би служили само домаћину већ и целој породици. Имам и један сат некадашњег племића Ледера који је био толико скуп да је за њега дао два коња, шталу и фијакер, а изгубио га је у партији карата — прича  Мирољуб Стефановић. – Сада сат може да има свако, али не служи свакоме за мерење времена јер га неки користе као накит, статусни симбол, одраз стила... Оно због чега их ја сакупљам је љубав према тим лепим и магичним справама које вечно могу да мере пролазност наших живота. Ми, колекционари, тешко се од њих одвајамо па их више размењујемо него што их продајемо, али је нас све мање, а све је више трговаца који би да их од нас купе како би их препродали по високој цени.

          Мирољуб Стефановић толико воли сатове да их и поправља како им се казаљке никада не би зауставиле, а када у томе не успе, у помоћ му прискочи и то учини његов пријатељ Золтан Дудаш из Бачке Тополе који је не само колекционар већ и часовничар

          — Сатове сам заволео и почео да их поправљам када сам имао свега десет година. Часовничарство је изузетан занат који захтева много знања, алата и стрпљења. Човек мора свој живот да посвети сату, да живи полако, јер сат се не може  поправити брзо — прича Золтан Дудаш, часовничар и колекционар сатова из Бачке Тополе који је своју тезгу на Сусрету колекционара имао тик до пријатеља Мирољуба Стефановића. — Ја не само да поправљам сатове већ правим и делове који им понекад недостају, као што је био случај са једним сатом који је направљен још 1600. године. Врхунац мог заната је поправка црквених сатова у Војводини, чиме се бавим протеклих десет година.  Последњи такав посао имао сам на  православној цркви у Србобрану која има шест сатова на својим торњевима, а сви су повезани једним механизмом, па су пре моје поправке њихове казаљке стајале пуних 20 година. Поред тога, моја специјалност су „Шотен“ сатови. Имам их код куће око стотину. Они су прављени од дрвета, а савремено часовничарство потекло је од тих швајцарских чији су механизми постављени у дрвеним кућиштима од куване буковине. Некада су и сатови и часовничари били таква реткост да су путовали од места до места да би понеком ко је то могао да приушти продали  сат или поправили онај који се, обично, налазио само на торњу цркве. Сада сатова има много врста, али часовничари поново постају реткост јер се тим занатом бави само онај ко је спреман да у њега уложи много времена, стрпљења и љубави.

                                         Колекционари имају све, од игле до локомотиве

        На 83. Сусрету колекционара  и сајму антиквитета је забележен како рекордан број излагача, тако и изузетна посећеност грађана од којих су једни  трагали за реткостима којима би украсили свој дом или пословни простор док су други донели своје старе, дуго чуване вредности  како би затражили њихову процену или их понудили  на продају.

        — Учесника и посетилаца на нашем традиционалном, јесењем Сусрету колекционара и сајму антиквара, ове године је више него икада пре.  Чак нема ни довољно простора где би се окупили сви који су заинтересовани. Ипак, сви смо због тога веома срећни и уживамо у окупљању, дружењу, размени, куповини и продаји разноврсних предмета из наших колекционарских збирки — каже за „Дане“ Силвестер Герлович,  председник Друштва  колекционара Суботице.

        Он истиче да за такво интересовање за манифестацију која се у Суботици одржава два пута годишње, у пролеће и на јесен, постоји разумљиво оправдање јер  има међународни карактер и већ неколико деценија, због своје специфичности,  важи за јединствену у региону.

          — Док се у Србији, једино у Београду,  организују специјализовани сајмови – посебно за филателисте, нумизматичаре, антикваре – овде је све обједињено и због тога је и посета тако добра. Друга специфичност у односу на остале сајмове у Србији је да овде не долазе само колекционари свих врста и из свих околних земаља већ и грађани којима сакупљање  није хоби него желе да купе неки уметнички предмет, накит или украс како би приуштили себи нешто посебно — истиче Силвестер Герлович. — Овде има свега и свачега, предмета који вреде само десет динара, али има и златних сатова, античких предмета, збирки новца и уметничких дела која достижу износе и од по неколико хиљада евра. За нас колекционаре вредност се не изражава у новцу већ у томе какву реткост поседујемо и с колико љубави смо за њом трагали. Последњих година нам се јављају и млађе особе за чланство, али је то, ипак, ретко, јер је колекционарство  скуп хоби, па је већина нашег чланства у „трећем животном добу”.

          Традиција и искуство, у овом случају, доприносе успешности и посећености Сусрета колекцинара и сајма антиквара у Суботици, на који су дошли излагачи из Крагујевца, Београда, Новог Сада, Зрењанина, Сомбора, Сегедина и Осијека, а иако су овога пута изостали гости  из Словачке, Румуније и Бугарске, било је доста њих  из суседне Мађарске и Хрватске који су најавили нови сусрет на пролеће.

Текст је објављен у овиру пројекта „Чувамо ћирилицу”, који је суфинансиран из буџета Града Суботице. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.