Kultura

Чувамо ћирилицу: Секељ у Океанији

RTV Subotica • Redakcija TV Subotica • 30. novembar 2022. • 10:18 •

Чувамо ћирилицу: Секељ у Океанији

     Изложбом „Тибор Секељ у Океанији”, која је отворена  10. новембра, Градски музеј нас је обрадовао, с циљем да, како су сами у пратећем лепорелу за поставку написали „покушају да отргну од заборава хуманисту који је последње деценије свог живота провео међу нама у Суботици”. Поред експоната које поседује организатор изложбе, поставку су обогатили предмети који су пристигли из Етнографског музеја из Загреба, неки по први пут виђени у Суботици, као и предмети из Градског музеја у Сенти.

     Читајући даље сазнајемо да је Тибор Секељ (1912-1988) путописац, истраживач и полиглота посетио земље Океаније 1970. године, те да је искуства са путовања описао у књизи „Папуански дневник” која сведочи о његовом широком образовању и дубокој емпатији према домородачком становништву. Сама изложба обухвата истраживачев лични живот, импозантну биографију, део етнографских предмета које је доносио са путовања и пажљиво их чувао, документарни филм и фотографије из Нове Гвинеје и Аустралије. Секељ се током путовања сусретао са представницима државне администрације, мисионарима и антрополозима, али је за њега најзначајнији био сусрет са племенима у најзабаченијим и непознатим пределима које је походио. Успевао је на волшебан начин да премости језичке и културне баријере са којима се сусретао. У том погледу сигурно је да Секељ не заостаје за највећим именима  антрополошке науке, мада је у својим књигама читаоцима нудио приче са својих путовања на врло пријемчив и приступачан начин, приближивши судбине необичних људи и њихове несвакидашње обичаје. Његов живот и делатност нам откривају страсну жељу за миром и разумевањем међу народима, што је више него разумљиво када се зна да му је, осим старијег брата, цела породица настрадала у Холокаусту. Својски и мисионарски је радио на афирмацији и промовисању есперанта, замишљеног да постане универзални језик човечанства.

     Експонати са поставке нам откривају да је Океанија по флори, фауни и култури домородаца  јединствени део наше планете, да није повезана копном ни са једним другим делом света. То острвље настањују аустралијски Абориџини, Полинежани, Меланежани и Микронезијци, а данас и потомци досељеника из Европе. Аутохтоно становништво доживљавало је нехуман третман током колонијалног периода, док данас Океанија сведочи о специфичном синкретизму људских култура и историјских утицаја.

     Тибор Секељ је рођен у Спишкој Соботи (данас Словачка) 1912. године, да би младост провео управо у Војводини. Отац му је био ветеринар, а пошто је то био тражен посао, породица се често селила од места до места. До десете године породица Секељ је живела у Ченеју, потом се селе у Кикинду 1922. године, где Тибор завршава основну школу научивши, поред мађарског, и српски и немачки језик. Ускоро његов отац добија посао у Никшићу где Тибор уписује гимназију а 1928. године оснива први извиђачки стег па се сматра и једним од оснивача црногорског скаутизма. Правни факултет завршава у Загребу да би пред наступајући рат као новинар пошао на далеки пут бродом за Аргентину. У Јужној Америци остаје читавих 15 година где доживљава публицистичку славу након објављивања књиге „Олуја на Аконкагви” на шпанском језику, у којој је описао неуспелу експедицују у којој су четири од девет чланова изгубила живот у великој олуји на планини. Аргентински председник Хуан Перон одликује Секеља „Златним кондором” нудећи му истовремено и држављанство, али га он одбија уз образложење да он себе сматра грађанином света. У Перуу је упознао некада људождерско племе што је такође описао у својим делима. Изучавао је трагове Инка и Маја. Тада и почиње истраживачки и путописни период овог светског путника који је практично трајао до краја његовог живота. У Средњој Америци је истраживао ерупције вулкана, открио заборављени град, написао прву књигу на есперанту „La trovita felico” (Пронађена срећа) 1945. године. Тибор Секељ је заправо био и писац и новинар, географ и алпиниста, етнолог и музеолог, полиглота и вајар, сликар и есперантиста, фотограф и сценариста, редитељ документарних филмова, педагог, авантуриста и шта још све не...

     У Југославију се вратио 1954. године и настанио у Београду, али је убрзо наставио путешествија по свету. Ни у шездесетима није имао мира путујући по Северној Америци, Кини, Русији, Монголији, те Аустралији, Новом Зеланду, Новој Гвинеји. Говорио је да му је у Европи тесно.

     Посетио је 74 земље света на свим континентима. Пропутовао је широм Јужне Америке, Азије и Африке трудећи се да управо обилази слабо приступачне и недоступне крајеве, афричке и амазонске прашуме, посећујући непозната домородачка племена. Бавио се етнологијом, прикупивши велику збирку изворних и аутентичних племенских предмета, доносећи их при повратку  у земљу. Збирку су најчешће сачињавале капе и шешири, маске, музички предмети, посуде и есцајг, хладно оружје, накит, играчке и уметнички предмети, амајлије, лутке и још много тога. Био је оснивач часописа, писац многобројних књига које су преведене на око 30 језика па се сматра и једним од најпревођенијих писаца некадашње Југославије. Ни тај повећи литерарни опус није успео да уновчи у већој мери, остајући целог живота скромног материјалног стања. Био је надарени мултилингвиста те је поред наведена три језика добро говорио шпански, енглески, француски и есперанто. Брзо је успевао да научи основне речи споразумевања егзотичних индијанских језика којима би комуницирао са припадницима непознатих племена. Био је члан Академије за есперанто и почасни члан Светског есперанто савеза. Нека од својих дела је изворно  писао и на есперанту и на шпанском језику. Био је сценариста стрипова, између осталог и чувеном уметнику Александру Хецлу, потом на делима „Кумевава – син прашуме” 1960/1961. за лист „Пионир” у Београду, „У земљи Индијанаца” 1962. за лист „Плави вјесник” у Загребу.

     Пред одлазак у пензију био је директор Градског музеја у Суботици. Преминуо је 1988. године и сахрањен на Бајском гробљу у Алеји заслужних грађана. На мраморном споменику урезане су сасвим скромне речи: Тибор Секељ – verkisto mondvojaghanto (књижевник , светски путник).

     Свакако да је био несвакидашња особа која је иза себе оставила значајан траг у многим областима, тако и у ђачким лектирама широм света. Ипак, као да у овим турболентним временима  пада у заборав и остаје мимо сазнања младих нараштаја на које је током бурног и богатог живота имао велики утицај.

 Ова добра изложба организована је поводом 110 година од рођења Тибора Секеља и 50 година од његовог именовања за директора Градског музеја у Суботици. Његова голема збирка није доживела своју целовитост већ је разасута од Загреба и Сенте до Суботице. Аутор изложбе је Викторија Шимон Вулетић, музејски саветник, која је и поздравила многобројне посетиоце, док су изложбу отворили Анико Михајловић, директорица Градског музеја, Марија Живковић, виши кустос Етнографског музеја у Загребу и Атила Пејин, директор Градског музеја у Сенти

     У Суботици и Београду постоје улице Тибора Секеља.

Текст је објављен у овиру пројекта „Чувамо ћирилицу”, који је суфинансиран из буџета Града Суботице. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.

                                                                    

Preporučujemo još …


Kroz Grad
Vesti dana - video

Vojvođanska događanja
Pregled dana - video

Fejsbuk

Emisije

U sred srede

RTV Subotica

U sred srede

Poslovni intermeco

RTV Subotica

Poslovni intermeco

Jutrenje

RTV Subotica

Jutrenje

Subotička događanja

RTV Subotica

Subotička događanja

Opušteno

RTV Subotica

Opušteno

Likovni tragovi

RTV Subotica

Likovni tragovi

U susret istini

RTV Subotica

U susret istini

Subotica grad sporta

RTV Subotica

Subotica grad sporta

Sport

RTV Subotica

Sport
Media Info Centar
Institut HIB
Privredna akademija Novi Sad
Vojvođanski Magazin