Nakon tri decenije boravka i rada u Italiji, u Sijeni, Angela Farkaš se vratila sa porodicom u rodno Bačko Gradište gde je otpočela sopstveni posao i otvorila piceriju „Bella Toscana“.

U Italiji su se ona i suprug bavili ugostiteljstvom, a nakon 15 godina rada odlučili su da tamo otvore sopstveni restoran. Pre dve godine, pre nego što je počela korona, spakovali su se i došli u Srbiju.

„Tamo smo imali dva restorana italijanske kuhinje. Radili smo u veoma lepom području, blizu Sijene, gde se nalaze najbolje svetske vinarije. Gosti su nam bili kako Italijani, tako i brojni turisti iz različitih krajeva sveta. Dosta su cenili našu kuhinju. Za nas nikad nije bila dilema da li ćemo se vratiti u Srbiju. Uvek mi je nedostajalo moje selo, posebno Tisa za koju sam inače veoma vezana. Miris Tise sam nosila na svojoj koži svih tih godina“, kaže Angela Farkaš.

U Italiji su zasnovali porodicu i tamo su se rodila njihova deca.  Ćerka, koja je starija, ostala je tamo da živi, dok je petnaestogodišnji sin došao u Srbiju. On se izuzetno lepo uklopio u novu sredinu i prema rečima Angele, u Bačkom Gradištu je daleko srećniji i nasmejaniji.

„Svih trideset i nešto godina koliko sam bila u Sijeni stalno sam sanjala i osećala miris Tise, ulice i ljude u Bačkom Gradištu. Otkad sam se vratila nikad više nisam sanjala Toskanu ili Sijenu. Jednostavno sam se zasitila, iako je mesto u kom sam živela bilo veoma lepo. Okrenula sam list i sada sam kod kuće i to me čini srećnom“, kaže naša sagovornica.

U aprilu ove godine Angela je otvorila piceriju „Bella Toscana“, gde sa suprugom svakodnevno pravi tradicionalna italijanska jela, po originalnoj recepturi.

„Bačko Gradište je specifično zato što u trenutku kada smo otvorili gastro bar, maltene nijednog drugog ugostiteljskog objekta poput restorana ili poslastičarnice nije bilo. Nije postojalo malo mesto gde ljudi mogu da se okupljaju. Moja želja u početku je bila da se stvori neko „gnezdo“ gde mogu ljudi da dođu i da se sastanu. Mislim da sam uspela u tome. Bilo je kritika na početku i dalje ih ima, ali to je normalno i ne predstavlja mi problem. Viziju koju sam imala ostvarila sam i vidim da funkcioniše. Ljudi rado dolaze “, objašnjava Farkaš.

Kada je razmišljala o meniju, vodila se time da ponudi različita jela, za svačiji ukus – od dece pa do najstarijih meštana. Ipak, pica u njenom lokalu umnogome je drugačija od one koju imamo prilike da probamo na ovdašnjem tržištu.

„Razlika je u samom testu, koje mora da se zamesi najmanje 24 sata pre pečenja. Treba dva puta da raste i tek posle da se sprema. Ipak, mislim da je najveća razlika u sastojcima koji se stavljaju na picu. U tome je bio moj najveći problem. Imala sam dilemu da li da pravim picu poput one na koju su ovdašnji ljudi navikli, sa kečapom, ili da pravim onako kako smo naučili sa pelatom i paradajzom. Celu noć nisam spavala kada sam odlučila da ponudim picu po originalnoj recepturi. Da sam počela da radim sa kečapom verovatno bih imala više gostiju, jer ljudi nisu navikli na italijansku picu“, kaže naša sagovornica.

Ona ističe da je na početku bilo teških kritika, ali da su se ljudi vremenom navikli i prihvatili pice iz njihovog lokala.

Govoreći o podsticajima, pomoć države je korisna, ali uglavnom nedovoljna za opstanak i razvoj biznisa, ocenjuje Angela Farkaš i dodaje da je najvažnije da imate dobar plan i da budete istrajni u onome što radite.

„Žene su spretne u preduzetništvu i to nikad nije bilo ni pitanje. To je tako oduvek, iako to možda nije bilo na papiru i javno, ali i ranije su bile ostvarene u poslovnim poduhvatima, možda još i u težim okolnostima nego ove koje su danas. Smatram da žene mogu da budu i majke i domaćice i supruge, jer su spretnije od muškaraca“, uz smeh objašnjava Angela.

Osim pica, od tradicionalnih italijanskih jela, ona pravi i lazanje, špagete bolonjeze, raviole, njoke, kao i deserte poput sladoleda, tiramisua, panakote i drugih poslastica. Iako retko pravi kompromise i pristaje na njih, Angela Farkaš je rešila da svojim sugrađanima ponudi i jela poput roštilja, krempite i baklave.