Rođen 1940-ih godina u Kikindi, sugrađanin Slobodan Krstić je svoju sportsku, atletsku karijeru započeo još u mladim danima, kada je maraton bio manje popularan sport u Srbiji. Njegova strast prema trčanju brzo je prerastala u profesionalno bavljenje sportom, što ga je dovelo do mesta u nacionalnom timu. Kroz svoju karijeru, Slobodan je učestvovao u brojnim domaćim i međunarodnim maratonima, postižući izuzetne rezultate i osvajajući mnogobrojne medalje.

-„ Ti sportski dani su bili jako lepi. Počeo sam da trčim za „Proleter”. Ja sam inače atletičar, bio državni reprezentativac u maratonu, iz „Proletera” sam otišao u „Crvenu zvezdu”, iz „Crvene zvezde” sam se vratio u Kikindu i tu sam nastavio da trčim i bio trener Atletskog kluba. Kao takav, bio sam i trener kondicioni i kod fudbalera, rukometaša i odbojkaša. Jako se lepo sećam i tih drugova i svega. Moji atletičari, ja sam im uvek govorio: „Deca učite školu, sport vam neće doneti…sad sport donosi pare, ali onda nije. Moji atletičari su danas i doktori, advokati, tako da imamo i na čega da se ponosimo,” priča nam čika Slobodan.

Dresove, diplome, nagrade, patike u kojima je trčao i dalje čuva za uspomenu na mladalačke dane. Od pre četiri godine, Slobodan koristi pomagalo – kolica koja mu omogućavaju da se kreće bez teškoća. Uprkos godinama i svemu onome što starost nosi sa sobom, čika Slobodan ne skriva želju da ponovo, kao nekada ode na stadion i vidi neke nove mlade naraštaje kako trče onim stazama kojima je nekada i on.

-„ Danas uglavnom sednim kod kuće, rešavam ukrštene reči, izađem ispred kuće tu sa mojim kolicima…malo mi je drugova ostalo. Nisam nikada voleo nameštanja, samo pošteno i rezultate pokažite na terenu ili u bazenu. Žao mi je što poslednjih godina ne mogu ni da odem da vidim to, da vidim tu decu kako trče,” iskren je čika Sloba.

Svaki put se iskreno obraduje kada ga posete volonteri Crvenog krsta s obzirom na to da je deo programa briga o starima. A kako mi mladi trebamo da vodimo računa o starijima, pitali smo čika Slobu.

-„ Mladima bih poručio da poštuju godine, da vide šta su sve radili, a starim da poštuju te mlade godine, jer nismo na istoj dužini. Volim decu, omladinu treba poštovati. To je naše nasleđe i treba ih gurati i pomoći koliko god možemo.”

Slobodan Krstić danas predstavlja simbol neumorne volje i snage duha, primer je i podstrek da nikada ne treba odustati, bez obzira na godine i prepreke koje nam se nađu na putu. Mladost i starost isti su za sve, a do cilja ćemo i onako stići.